Školica sporta “Mišići” Autor: Prof. Saša Biberdžić
Školica sporta “Mišići” Vas poziva da svoju decu uzrasta od 4 do 10 godina dovedete da kroz igru, zabavu, druženje i ples razvijaju svoju koordinaciju, motoriku i preventivno utiču na nastanak deformiteta. Kroz igru, druženje, bazične sportove (atletika, gimnastika), sportove sa loptom (fudbal, košarka, rukomet) ritmiku i ples utičemo na kompletan psihofizički razvoj deteta. Osnovni oblik rada je trening u sali i na otvorenom, kroz vezbe koje razvijaju opste motoricke sposobnosti kod dece u vidu raznih sportskih disciplina kako bi stekli osnovna znanja i vestine.
ORGANIZACIJA ČASOVA
- Grupa 10 do 15 učesnika
- Uzrast od 4 do 10 godina
- Vreme realizacije u pripremi.
Termini će biti formirani po dogovoru, i zavisiće od broja grupa.
- Trajanje: 60 minuta
- Realizatori: Prof. Saša Biberdžić i prof. Ribić Aleksandar
- Sve dodatne informacije na telefon: 065/516-53-47
PREDNOST RANO STEČENIH SPOSOBNOSTI
- U motorici su poznati senzitivni (osetljivi) i kritični periodi u razvoju mladih. Ako se tada ne podrži razvoj motoričkih sposobnosti, to se KASNIJE NE MOŽE NADOKNADITI! Ti periodi se moraju iskoristiti jer je to osnova za: dobru motoriku tokom života i za bavljenje sportom i vrhunske rezultate u njemu.
Vežbanje u ranim fazama odrastanja nema alternativu!
- Rano stečene sposobnosti se uz dobar rad brže poboljšavaju i po istraživanjima OSTAJU TRAJNA PREDNOST U ODNOSU NA ONE KOJI NE VEŽBAJU! Svi sportski šampioni imaju temelj u bogatom, raznovrsnom motoričkom detinjstvu. Nekada su bile igre koje su deca sama izmišljala, organizovala, sadržajno obogaćivala i svakodnevno koristila. Danas to zbog izmenjenih okolnosti moraju biti stručno organizovani, sistematski planirani, programirani i realizovani oblici vežbanja.
- Rano stečene navike vežbanja lakše se održavaju, lakše se podstiču nego u kasnijoj fazi razvoja. Mnogo teže je privoleti starije dete da vežba (npr. srednjoškolsko) koje se pre toga nije ozbiljnije bavilo sistematskim vežbanjem, nego dete u osnovnoj školi. Oni koji vole vežbanje postaju sve sposobniji, a ostali sve nesposobniji. U svakom školskom dvorištu, prilikom običnog trčanja na času fizičkog vaspitanja, sa velikom verovatnošću mogu se izdvojiti oni koji se bave sportom.
- Poboljšanje motorike i vešto kretanje, kao i lepo razvijeno telo, stvara kod dece osećaj sigurnosti ne samo u motorici, već i psiho-socijalnom pogledu: lakše komuniciraju u društvu, imaju više socijalnih kontakata, više prijateljskih veza, bolje uče, bolji su mu radni rezultati, bolje komuniciraju sa suprotnim polom…
Istraživanja pokazuju da deca koja se bave sportom imaju veće samopoštovanje, spremniji su za saradnju sa drugima, tolerantniji su na frustraciju, imaju veće poverenje u ljude, manje su anksiozna i maligno agresivna i emotivno su stabilnija. Sve te crte ličnosti su osnova zdravog života, zdravog čoveka!
- Deca u mlađem školskom uzrastu imaju više motiva da se bave vežbanjem nego u srednjoj školi i kasnije. Kretanje je unutrašnja potreba svakog čoveka, pa je neophodno raditi sa decom pre nego što ostali motivi potisnu ovu prirodnu potrebu. Jedno obimno istraživanje sprovedeno u više gradova Srbije i na velikom uzrastu, pokazalo je da su vrhunski sportisti najčešći idoli mladih. Oni ih motivišu, deca ih imitiraju, pa je njihova propagandna uloga izuzetno velika. U mnogim zemljama, pa sve više i kod nas, vrhunski sportisti imaju obavezu da se obraćaju mladima i da im preporučuju zdrav obrazac života.
- U mlađem školskom uzrastu razlike u motorici, sposobnostima, želji za vežbanjem, praktično ne postoje između devojčica i dečaka. To olakšava rad sa njima u pogledu sadržaja i formi vežbanja. Kada se sve sagleda u celini, jasno je da u našoj (ne samo u našoj!) praksi postoji veliki raskorak između, sa jedne strane onoga šta se radi, kako i koliko se radi sa decom i sa druge strane šta je neophodno činiti.
Kad prođe još nekoliko decenija, kada se u punoj meri u telesnom i psiho-socijalnom stanju ljudi ispolji sve negativno prouzrokovano nekretanjem u detinjstvu, što je neminovno, buduće generacije će nas optuživati da smo mnogo toga znali, ali nismo hteli ili smo bili lenji i sebični da to što znamo primenimo u praksi u radu sa mladima. Sada u sistemu fizičke kulture, u zakonskim aktima, organizaciji, programskoj orijentaciji i drugom, više obraćamo pažnju vrhunskom sportu i fizičkom vaspitanju u srednjim školama, nego deci predškolskog uzrasta i mlađeg školskog uzrasta.
Sa njima fizičko vežbanje sprovode (ili ne sprovode) sa stanovišta fizičke kulture nedovoljno obučeni kadrovi. Iz svega što je navedeno, jasno je da sa decom moraju raditi vrhunski obučeni pedagozi i da im društvo to mora omogućiti.
U poslednje vreme sve je više različitih akcija sa ciljem da se promoviše vežbanje najmlađih. Takve povremene, ali dragocene akcije, treba da budu signal društvu da odlučno i hrabro krene u jednu, za budućnost, od najvažnijih društvenih reformi. U suprotnom, sve što je navedeno na početku ovog teksta, pa i sam tekst, i sve tome slično što će uslediti, ostaće uzaludni vapaji da se izbegne ono za šta će nas optužiti buduće generacije – sadašnja deca.
Prof. Saša Biberdžić i prof. Ribić Aleksandar
